Додела Оскара

Историја и правила

За Оскара гласају сви чланови академије. 2003. године бирачко тело је износило 5.816 особа, од тога 1.311 глумаца, који чине највећи део бирачког тела. Гласање није обавезно, па већина људи гласа само у својим категоријама. Тако је за освајање Оскара у појединим категоријама довољно тек неколико стотина гласова.

Како је награда добила име Оскар има више верзија. Према једној, име је смислила библиотекарка Академије Маргарет Херик. Она је видела наградну статуу и рекла: Изгледа баш као мој ујак Оскар!. Код прве доделе, 16. маја 1929, није било неизвесности јер су се победници знали три месеца унапред. У првим годинама у такмичење су улазили филмови који су се приказивали у последњих 12 месеци од 1. јула до 30. јуна.

Од 1934. у такмичење улазе филмови који су приказани у биоскопима у протеклих 12 месеци календарске године. У години 1932/1933. у категорију су улазили филмови приказани у биоскопима у последњих 17 месеци. Данас, да би филм могао ући у конкуренцију мора се приказивати одређено време у неколико биоскопа у Лос Анђелесу. Оскар се додељује за филмове из протекле године, нпр. добитник Оскара 2000. је за филм из 1999. године.

Прве две године Оскар су додељивали само најутицајнији чланови Академије. Године 1929. и 1930. додељују га сви чланови Академије. Године 1937. је гласало око 15.000 запослених у филмској индустрији, али су номинације објавили чланови академије. Од 1957. године Академија одлучује о номинацијама и о наградама. Од 1957. до данас начин доделе се није пуно променио: чланови академије, сваки у својој категорији, одлучују тајним гласањем о 5 номинованих за Оскара, а затим бирају између номинованих и победника. Сва гласања су тајна. Обично се номинације објављују око месец дана пре објаве добитника. Године 2004. номинације су се објавиле крајем јануара, а додела је била крајем фебруара. У раним доделама Оскара у појединим категоријама је знало бити и више од 5 номинованих за награду. Са годинама број филмских категорија за награду Оскар се повећавао.

Првих неколико година додела Оскара није привлачила пуно пажње. Први директан телевизијски пренос доделе Оскара био је 1953. године, а први у боји 1966. године.

Правила у додели Оскара мењају се готово сваке године. Промене правила у последњих неколико година укључују:

Од 2002. године додељује се и Оскар за најбољи дугометражни анимирани филм

Од 2001. године филм се не сме приказати на интернету пре него што се прикаже у биоскопу, иначе не може ући у такмичење за Оскара

Од 2000. године у номинацију за најбољи филм евентуалног Оскара могу освојити највише три продуцента за један филм. Године 1998. за филм Заљубљени Шекспир награду је примило 5 продуцената.

Додела Оскара

Награда Америчке филмске академије (често позната под именом Оскар) је признање које додељује Америчка Академија филмских уметности и наука (енгл. Academy of Motion Picture Arts and Sciences), у част признавања квалитета професионалаца у филмској индустрији, укључујући редитеља, глумаца и писаца. Свечана церемонија на којој се награде представљају, једна је од најугледнијих церемонија доделе награда у свету. Уједно је и најстарија свечаност доделе награда у медијима, и многе друге церемоније доделе награда као што су Греми награде (за музику), Златни глобус (за све облике визуелних медија), Тони награде(за позориште) и Еми награде (за телевизију), често су по узору на Академију. Академију филмских уметности и наука основао је шеф студија Метро-Голдвин-Мајер (Metro-Goldwyn-Mayer), Луис Б. Мајер.

Прва церемонија доделе награда Америчке филмске академије одржана је 16. маја 1929, у Хотелу Рузвелт у Холивуду у част изванредних филмских достигнућа у сезони филма у периоду од 1927-1928. Домаћини доделе били су глумац Даглас Фербенкс и редитељ Вилијам де Мил. 82. Додела награда у част најбољих на филму за 2009. одржана је у недељу 7. марта 2010, у Кодак театру, а домаћини церемоније били су Стив Мартин и Алек Болдвин.

Историјат

Прве награде биле су представљене 16. маја 1929, на приватном бранчу у Хотелу Рузвелт у Холивуду, публици од само 26 људи. Победници су били највљени 3 месеца раније пре званичне победе; међутим то је било промењено у другој церемонији доделе Оскара 1930. Од тада и током прве деценије, резултати са давани у новине за објављивање у 23 часа, вече пред доделу. Овај метод коришћен је све док Лос Анђелес Тајмс није објавио имена победника пре почетка церемоније; као резултат, Академија од 1941. користи запечаћене коверте како би открила имена победника. Од 2002. додела Оскара емитује се из Кодак театра.

Прва награда за Најбољег глумца додељена је Емилу Џенингсу, за његову улогу у филмовима Последња заповест (The Last Command) и Пут свега живог (The Way of All Flesh). Морао је да се врати у Европу пре церемоније, па се Академија сложила да му награду уручи раније; ово га чини првим добитником Оскара у историји. Од четврте цереоније систем је промењен, па су уметници награђивани у посебним категоријама за само један филм.

Од 82. доделе Оскара одржане 2010, укупно је додељено 2. 789 Оскара а укупно 302 глумца је добило Оскара. На 29. церемонији, одржаној 27. марта 1957, уведена је категорија за Најбољи филм на страном језику; до тада, филмови на страном језику били су награђивани наградом за Специјално достигнуће.

Дизајн

Позлаћена статуета направљена од британијума на црној металној основи, дугачка 13. 5 инча (34 cm) и тешка 3. 85 kg приказује витеза направљеног у Арт деко стилу, како држи крсташки мач стојећи на ролни филма.

МГМ-ов уметнички директор Седрик Гибонс, један од првих чланова Академије, надгледао је дизајнирање статуете. Будући да му је био потрбан модел за статуету, његова тадашња жена Долорес дел Рио, упознала га је са мексичким редитељем и глумцем Емилиом Ел Индио Фернандезом. У почетку невољан, Фернандез је на крају пристао да позира наг да би створио оно што данас називамо Оскаром. Након тога је скулптор Џорџ Стенли извајао Гибонсов дизајн у глини а Сачин Смит је статуету направио од 92. 5 % калаја и 7. 5 % бакра а затим је позлатио. Као подршку америчким напорима у Другом светском рату, статуете су прављене од гипса, и након рата замењиване за златне.

Име

Корен назива Оскар се оспорава. У једној биографији Бети Дејвис тврди се да је она дала тај назив по свом првом мужу, вођи бенда Хармону Оскару Нелсону;још једна тврдња о његовом пореклу је да је извршни секретар Академије, Маргарет Херик, када је први пут видела статуету рекла да је подсећа на њеног „Ујка Оскара“. Трофеј је 1939. званично назван Оскар од стране Академије филмских наука и уметности. Још једна легенда бележи да је Еленор Лилберг, извршни секретар Луиса Б. Мајера, видела прву статуету и узвикнула, „То изгледа као Краљ Оскар!" На крају дана питала је, „Шта ћемо радити са Оскаром, ставити га у трезор?", и тако је име остало.

Биоскоп

Биоскопска или кино дворана, скраћено биоскоп или кино, је дворана саграђена или намијењена првенствено јавном приказивању филмова. У правилу садржи велики екран на који се помоћу пројектора пројицира филм.

Етимологија
Ријеч биоскоп долази од истоименог уређаја (Биоскоп) браће Складаноwскy којим су се 1895. пројицирали флмове са двије филмске врпце од 54 мм (тзв. Дуплеx принзип) у берлинском локалу "Фелдсцхлöссцхен". Браћа Складаноwскy су 1895-97. свој систем популаризирали турнејом по неколико европских земаља, те је ријеч "биоскоп" у разним облицима постала синоним за филмски пројектор, филмску представу или филм опћенито; тек од 1906. када је у Лüбецку саграђена прва специјализирана кино-дворана под називом Биосцопе се ријеч почела односити на саму дворану.

Ријеч кино је скраћеница од ријечи кинематограф (Цинéматограпхе), односно мнго познатијег филмског пројектора који су користили браћа Лумиере, а од које потиче и ријеч кинематографија, којом се означава филмска умјетност или филмска индустрија уопће.

Историја биоскопа[
Први неми филмови (1895 до 1927) су имали и пијанисту који је гледајући филм пратио исти одговарајућом музиком.

Ускоро, а поготову када је откривен тонски филм, граде се филмске дворане.

У филмским салама - биоскопима, пре филмова давали су се и "журнали" - претеча ТВ дневника. Вести су наравно биле старе најмање десетак дана.

Филм је био јефтина забава, па је посета биоскопима била велика. Било је "ин" одвести девојку у биоскоп. Нарочито у задње редове.

Напредком филмске технологије мењале су се и филмске дворане. Једна од првих је био "Синемаскоп".

Потом је уведено стерео озвучење, а развијени су и "тродимензионални" филмови које је публика гледала са специјалним картонским наочарима за једнократну употребу.

Затим су развијене биоскопске дворане где су се притиском на дугме тресла седишта (филмови катастрофе).

Последња иновација, јапански проналазак, су сале у којима се током представе убацују различити цветни мириси.

На биоскопе је била велика навала, па се појавило и ново занимање "Тапкарош". Тапкароши су куповали карте у великим количинама и онда непосредно пред пројекцију продавали по вишим ценама. Имали и свој кодекс, карта се није смела продати "по цени" - ако је занимање било мање од очекиваног, карте су се цепале. Полиција их је, наравно, гонила.

У појединим земљама је било дозвољено пушење за време представа. Грицкање семенки од бундеве је такође било врло популарно, али не и дозвољено. Продавци семенки су били обавезни део миљеа пред биоскопску представу.

Многе сале су грејане класичним пећима на дрва (није било централног грејања). За време представе раднице у бископу су посебним пумпама распрашивале у ваздух мирис на бази колоњске воде, пошто је и вентилација била недовољна, а представе су се давале једна за другом.

У приградским биоскопима су се скупљали локални момци, и сматрало се изузетном забавом, гласно коментарисати филм. Један од фазона је био да неко почне да виче "има ли у сали доктора!!??" и када би се неки случајни доктор јавио, мислећи да је неком позлило, следило би питање "Докторе, како вам се свиђа филм?!". Секси сцене су посебно коментарисане.

У неким земљама су поподневне представе (за пензионере) биле јефтиније да би се смањио притисак на вечерње представе.

Постојали су и тзв. "нон-стоп" биоскопи. Куповином карте могли сте у било ком моменту да уђете и изађете из биоскопа. У западним земљама су постојали посебни биоскопи за порно филмове. Филмска представа, на сваки сат времена, је прекидана и једна стриптизета би из извела стрип-тиз уживо.

За филмове су штампани програми у виду летка, на којима је препричан филм, побројани глумци и ствараоци филма као и фотографије из најинтересантнијих делова филма. Многи су то куповали па чак и сакупљали!

Такође штампани су за сваки филм и филмски плакати који су се лепили по граду и налазили у излогу биоскопа. Ови плакати су такође били мета колекционара.

Појавом телевизије интересовање за посете биоскопима опада. Појавом видеа, ВХС-а и видео клубова, а поготову ДВД-а и "кућних биоскопа" класични биоскопи дефинитивно губе битку.

Пиратска издања су такође дала свој значајан допринос у процесу гашења биоскопа.

Марли и ја

"Марли и ја" је филмска адаптација романа Џона Грогана који се већ две године налази у врху свих светских бестселер листа. Марли је жути лабрадор кога су усвојили Гроган и његова жена. Желели су да му пруже топли дом, пажњу и љубав, али пас се показао као веома несташан. Ово је топла прича о неочекиваним пријатељима и подршци коју у животу добијамо с различитих страна. Најдирљивија и најгледанија комедија, у којој главне улоге тумаче Џенифер Анистон и Овен Вилсон, од првог дана приказивања у Америци добила је титулу великог холивудског хита.
О ФИЛМУ
Редитељи Скот Френк и Дон Рус базирали су филмску причу на аутобиографском бестеселер роману Џона Грогана "Марлеy & Ме", који се бави универзалном темом – браком и породицом. Новинари Џон и Џени Гроган (Овен Вилсон и Џенифер Анистон) започињу заједнички живот несигурни у сопствену спремност за одгајање деце. Своје страхове од новог живота Џон на почетку поверава свом пријатељу Себастијану (Ерик Дејн), који му препоручује да Џени поклони пса.
И тада у њихов дом долази Марли, слатко штене које временом израста у пса који, бар наизглед, претвара њихов живот у потпуну катастрофу. Уништавао је све по кући, избачен је из "васпитне школе" и постајао све гори како су деца пристизала, али је ипак постао незаменљив члан породице. Марли доноси огромну енергију у њихов дом, постаје прави љубимац и један од Гроганових.
Двадесет два лабрадора помогла су продукцији да дочара лик пса који помаже Џону и Џени да пређу пут од свог првог дома до фарме у сеоским пределима Пенсилваније, да "порасту" и постану права породица. Топли дом у који редитељ смешта Гроганове оставио је толики утисак на праву породицу Гроган да су они одлучили да за себе пронађу слично место за становање. И ту паралела између живота и уметности не престаје… Прави Гроганови се чак појављују у једном тренутку филма, у сцени која се заиста одиграла у њиховим животима.
Редитељ наглашава да филм није само комедија о псу већ много више од тога – породична прича о путу кроз који је у реалном животу током 13 година пролазила породица Гроган и многе друге. Франкел каже: "Пси су фантастични, јер не размишљају о прошлости и будућности. Они једино познају радост садашњег тренутка. Нажалост, људи на то често заборављају."
"Филм говори о успонима и падовима, младости, заљубљивању и изазовима пред које нас поставља живот у браку. Ту су и снови, који се жртвују зарад деце, покушаји да се одржи равнотежа између посла и породице. Марли је ту да подсети своје власнике на то колико живот може бити забаван. Много је важних лекција којима их је Марли научио. Водио их је кроз промене у њиховом породицном животу, послу и показао им да су дорасли многим задацима. Марли даје Џону инспирацију за колумне које пише за новине у којима ради, што не пролази незапажено код његовог уредника (Алан Аркин). Захваљујући свом жутом лабрадору, Џон схвата да су колумне оно чиме заиста жели да се бави.
"У поређењу са својим неожењеним пријатељем Себастијаном, Џон схвата да овај има много више могућности од њега, јер има мање обавеза и одговорности. Ипак, када се заврши дан, људи попут Себастијана су веома усамљени. За разлику од њега, Џон увек може рачунати на љубав своје породице, и нема ничег јачег од љубави коју осећамо према њима", наглашава Франкел. Тако "најгори пас на свету" буди све оно најбоље у њима.
Сам аутор књиге напомиње да су му стизале на хиљаде писама од људи широм света који су своју животну причу пронашли у његовој књизи и филму. Стога не чуди чињеница да је комедија "Марли и ја" поставила рекорде у гледаности међу филмовима који су пуштени у америчке биоскопе на Божић, а затим две недеље држала неприкосновено прво место на топ-листама најгледанијих. Творци филма наглашавају и филмску хемију која настаје између протагониста филма, Овена Вилсона и Џенифер Анистон: "Када повежете две брилијантне филмске звезде попут њих двоје, они не могу а да не заблистају".

 

TFIOS

Чудесна судбина Амелије Пулен

Филм Амелија, који је освојио укупно 27 међународних филмских награда, проглашен је за најбољи филм Европе, освојио је четири награде Цезар (укључујући награде Цезар за најбољи филм и најбољег режисера), две награде БАФТА (укључујући награду за оригинални сценарио), а био је номинован и за четири Оскара Америчке филмске академије.
Чудесна судбина Амелије Пулен или Амелија (фр. Le Fabuleux Destin d'Amélie Poulain или Amélie) је француска романтична комедија режисера Жан-Пјера Женеа у којој главну улогу игра Одре Тоту. Сценарио за филм, чија је радња смештена у деловима Монмартра, написали су Жене и Гијом Лоран. Филм пружа интересантан и помало идеализован поглед на савремен начин живота у Паризу. Индивидуе свих ликова у филму долазе до изражаја, због разрађености њихових особина и свакодневних навика.

главна глумица Одри Тоту на Канском филмском фестивалу 1999. године
кафић „Две ветрењаче“ на Монмартру у Паризу, где је снимљен део филма
Филм је првобитно приказан у априлу 2001. године у Француској, Белгији и у швајцарском делу француског говорног подручја, уз неколико приказивања на различитим филмским фестивалима у свету.


 

Алиса у земљи чуда

„Алиса у земљи чуда“ (енгл. Alice in Wonderland) је амерички играни филм из 2010. који је режирао Тим Бертон. У главним улогама се појављују Миа Вашиковска, Џони Деп, Хелена Бонам Картер и Ен Хатавеј.

Филм је инспирисан књигама Луиса Керола „Алиса у земљи чуда“ из 1865. године и њеним наставком „Алиса с оне стране огледала“ из 1871. Вашиковска игра деветнаестогодишњу Алису, која се, тринаест година након своје претходне посете, враћа у Земљу чуда, где њени становници сматрају како је она једина особа која може да убије змајолико створење Џабервокија које их терорише, а кога контролише Црвена краљица.

Тим Бертон

Тимоти Вилијем Бертон (engl. Timothy William Burton; Бербанк, 25. август 1958.), познат као Тим Бертон, амерички је филмски режисер, продуцент, сценариста и концептуални уметник.

Познат је по својим комедијама, али и озбиљним филмовима. Има дар да од филма са малим буџетом направи хит. Рођен је у Калифорнији. Детињство му је било чудно, сматрао је живот код куће и школу претешким. Добио је стипендију за студије на престижној филмској академији.

Винсент Прајс му је био омиљени глумац. Неки од његових филмова су: „Едвард Маказоруки“, „Битлђус“, „Повратак Бетмена“, „Чарли и фабрика чоколаде“, „Успавана долина“, „Мртва невеста“, Aлиса у земљи чуда „Свини Тод: Проклети берберин из улице Флит“. Музику за филмове прави Дени Елфман, фронтмен његове омиљене групе Оинго Боинго.

Женио се једанпут, али се развео. За Лизу Мери био је верен девет година, након чега су прекинули везу. Тренутни партнер му је енглеска глумица Хелена Бонам Картер, са којом има сина, али нису венчани.