Биоскопска или кино дворана, скраћено биоскоп или кино, је
дворана саграђена или намијењена првенствено јавном приказивању филмова. У
правилу садржи велики екран на који се помоћу пројектора пројицира филм.
Етимологија
Ријеч биоскоп долази од истоименог уређаја (Биоскоп) браће Складаноwскy којим су се 1895. пројицирали флмове са двије филмске врпце од 54 мм (тзв. Дуплеx принзип) у берлинском локалу "Фелдсцхлöссцхен". Браћа Складаноwскy су 1895-97. свој систем популаризирали турнејом по неколико европских земаља, те је ријеч "биоскоп" у разним облицима постала синоним за филмски пројектор, филмску представу или филм опћенито; тек од 1906. када је у Лüбецку саграђена прва специјализирана кино-дворана под називом Биосцопе се ријеч почела односити на саму дворану.
Ријеч кино је скраћеница од ријечи кинематограф (Цинéматограпхе), односно мнго познатијег филмског пројектора који су користили браћа Лумиере, а од које потиче и ријеч кинематографија, којом се означава филмска умјетност или филмска индустрија уопће.
Историја биоскопа[
Први неми филмови (1895 до 1927) су имали и пијанисту који је гледајући филм пратио исти одговарајућом музиком.
Ускоро, а поготову када је откривен тонски филм, граде се филмске дворане.
У филмским салама - биоскопима, пре филмова давали су се и "журнали" - претеча ТВ дневника. Вести су наравно биле старе најмање десетак дана.
Филм је био јефтина забава, па је посета биоскопима била велика. Било је "ин" одвести девојку у биоскоп. Нарочито у задње редове.
Напредком филмске технологије мењале су се и филмске дворане. Једна од првих је био "Синемаскоп".
Потом је уведено стерео озвучење, а развијени су и "тродимензионални" филмови које је публика гледала са специјалним картонским наочарима за једнократну употребу.
Затим су развијене биоскопске дворане где су се притиском на дугме тресла седишта (филмови катастрофе).
Последња иновација, јапански проналазак, су сале у којима се током представе убацују различити цветни мириси.
На биоскопе је била велика навала, па се појавило и ново занимање "Тапкарош". Тапкароши су куповали карте у великим количинама и онда непосредно пред пројекцију продавали по вишим ценама. Имали и свој кодекс, карта се није смела продати "по цени" - ако је занимање било мање од очекиваног, карте су се цепале. Полиција их је, наравно, гонила.
У појединим земљама је било дозвољено пушење за време представа. Грицкање семенки од бундеве је такође било врло популарно, али не и дозвољено. Продавци семенки су били обавезни део миљеа пред биоскопску представу.
Многе сале су грејане класичним пећима на дрва (није било централног грејања). За време представе раднице у бископу су посебним пумпама распрашивале у ваздух мирис на бази колоњске воде, пошто је и вентилација била недовољна, а представе су се давале једна за другом.
У приградским биоскопима су се скупљали локални момци, и сматрало се изузетном забавом, гласно коментарисати филм. Један од фазона је био да неко почне да виче "има ли у сали доктора!!??" и када би се неки случајни доктор јавио, мислећи да је неком позлило, следило би питање "Докторе, како вам се свиђа филм?!". Секси сцене су посебно коментарисане.
У неким земљама су поподневне представе (за пензионере) биле јефтиније да би се смањио притисак на вечерње представе.
Постојали су и тзв. "нон-стоп" биоскопи. Куповином карте могли сте у било ком моменту да уђете и изађете из биоскопа. У западним земљама су постојали посебни биоскопи за порно филмове. Филмска представа, на сваки сат времена, је прекидана и једна стриптизета би из извела стрип-тиз уживо.
За филмове су штампани програми у виду летка, на којима је препричан филм, побројани глумци и ствараоци филма као и фотографије из најинтересантнијих делова филма. Многи су то куповали па чак и сакупљали!
Такође штампани су за сваки филм и филмски плакати који су се лепили по граду и налазили у излогу биоскопа. Ови плакати су такође били мета колекционара.
Појавом телевизије интересовање за посете биоскопима опада. Појавом видеа, ВХС-а и видео клубова, а поготову ДВД-а и "кућних биоскопа" класични биоскопи дефинитивно губе битку.
Пиратска издања су такође дала свој значајан допринос у процесу гашења биоскопа.
Етимологија
Ријеч биоскоп долази од истоименог уређаја (Биоскоп) браће Складаноwскy којим су се 1895. пројицирали флмове са двије филмске врпце од 54 мм (тзв. Дуплеx принзип) у берлинском локалу "Фелдсцхлöссцхен". Браћа Складаноwскy су 1895-97. свој систем популаризирали турнејом по неколико европских земаља, те је ријеч "биоскоп" у разним облицима постала синоним за филмски пројектор, филмску представу или филм опћенито; тек од 1906. када је у Лüбецку саграђена прва специјализирана кино-дворана под називом Биосцопе се ријеч почела односити на саму дворану.
Ријеч кино је скраћеница од ријечи кинематограф (Цинéматограпхе), односно мнго познатијег филмског пројектора који су користили браћа Лумиере, а од које потиче и ријеч кинематографија, којом се означава филмска умјетност или филмска индустрија уопће.
Историја биоскопа[
Први неми филмови (1895 до 1927) су имали и пијанисту који је гледајући филм пратио исти одговарајућом музиком.
Ускоро, а поготову када је откривен тонски филм, граде се филмске дворане.
У филмским салама - биоскопима, пре филмова давали су се и "журнали" - претеча ТВ дневника. Вести су наравно биле старе најмање десетак дана.
Филм је био јефтина забава, па је посета биоскопима била велика. Било је "ин" одвести девојку у биоскоп. Нарочито у задње редове.
Напредком филмске технологије мењале су се и филмске дворане. Једна од првих је био "Синемаскоп".
Потом је уведено стерео озвучење, а развијени су и "тродимензионални" филмови које је публика гледала са специјалним картонским наочарима за једнократну употребу.
Затим су развијене биоскопске дворане где су се притиском на дугме тресла седишта (филмови катастрофе).
Последња иновација, јапански проналазак, су сале у којима се током представе убацују различити цветни мириси.
На биоскопе је била велика навала, па се појавило и ново занимање "Тапкарош". Тапкароши су куповали карте у великим количинама и онда непосредно пред пројекцију продавали по вишим ценама. Имали и свој кодекс, карта се није смела продати "по цени" - ако је занимање било мање од очекиваног, карте су се цепале. Полиција их је, наравно, гонила.
У појединим земљама је било дозвољено пушење за време представа. Грицкање семенки од бундеве је такође било врло популарно, али не и дозвољено. Продавци семенки су били обавезни део миљеа пред биоскопску представу.
Многе сале су грејане класичним пећима на дрва (није било централног грејања). За време представе раднице у бископу су посебним пумпама распрашивале у ваздух мирис на бази колоњске воде, пошто је и вентилација била недовољна, а представе су се давале једна за другом.
У приградским биоскопима су се скупљали локални момци, и сматрало се изузетном забавом, гласно коментарисати филм. Један од фазона је био да неко почне да виче "има ли у сали доктора!!??" и када би се неки случајни доктор јавио, мислећи да је неком позлило, следило би питање "Докторе, како вам се свиђа филм?!". Секси сцене су посебно коментарисане.
У неким земљама су поподневне представе (за пензионере) биле јефтиније да би се смањио притисак на вечерње представе.
Постојали су и тзв. "нон-стоп" биоскопи. Куповином карте могли сте у било ком моменту да уђете и изађете из биоскопа. У западним земљама су постојали посебни биоскопи за порно филмове. Филмска представа, на сваки сат времена, је прекидана и једна стриптизета би из извела стрип-тиз уживо.
За филмове су штампани програми у виду летка, на којима је препричан филм, побројани глумци и ствараоци филма као и фотографије из најинтересантнијих делова филма. Многи су то куповали па чак и сакупљали!
Такође штампани су за сваки филм и филмски плакати који су се лепили по граду и налазили у излогу биоскопа. Ови плакати су такође били мета колекционара.
Појавом телевизије интересовање за посете биоскопима опада. Појавом видеа, ВХС-а и видео клубова, а поготову ДВД-а и "кућних биоскопа" класични биоскопи дефинитивно губе битку.
Пиратска издања су такође дала свој значајан допринос у процесу гашења биоскопа.
